Poštapam se naslovom iz komentara koji je napisala yugaya i dok ona ne nadje vremena i napiše priču, kako je i obećala, moj komentar na komentar je:Kako bi to bilo da u bavljenju decom potrošimo nešto truda, prstohvat ljubavi i ostavimo samo malo mesta za iznenadjenja?Ovo je sasvim drugačiji blog od onog koji sam već napisala kao početni u nizu priča o nekoj tudjoj deci, ali pakuje mi se u naslov i u komentar i u prstohvat ljubavi i u nadu da smo ipak, još uvek spremni da zastanemo na trenutak i vedrinom okupamo dan. Znam da po statistikama ljudi ne otvaraju linkove, kao što znam da ljudi po defaultu misle da se njima i njihovoj deci ništa loše ne može desiti. Znam i to da bežimo od tužnih priča, jer nam ih je dosta. Znam i to da nam svako malo padne na pamet da ne možemo spasiti ceo svet. Znam i da mislimo da će se za neko drugo dete naći opet neko drugi i pomoći. Znam da iskreno verujemo da će sve biti u redu. Ali znam i to da smo nekim drugima i mi sami neki opet drugi, ili treći. Hajde da pustimo
↧