Radi bolje socijalizacije dece oštećenog sluha 1987. godine u predškolsku ustanovu bila je primljena i grupa od 22 čujuće dece iz Dečije ustanove “Nada Naumović” iz Kragujevca, ali je posle dve godine propala, jer su roditelji povukli svoju čujuću decu, iz straha da će naučiti da se služe gestovnim govorom. [uputstvo za upotrebu: uvod zapamtiti, jer iako je to uvod u neku moju priču, ispostavilo da ima veze i sa drugim ljudima, sa Danilom, na primer] Kada ljudima kažem da dete vodim kod logopeda u školicu za decu oštećenog sluha, većina me pogleda ’nako’, a neki očekuju i odgovor. Zašto, sam pored svih ’normalnih’ mesta, izabrala baš ovo?Želela sam da moje dete u startu zna da ide u školu gde se nešto uči i, budući da je logoped u sklopu dečijeg dispanzera, to ’normalno’ mesto za nas, koji lekara posećujemo često od češće, jednostavno nije bila jedna od opcija. Zapravo, ja sam bila ta koja je prelomila i odlučila da je logoped mesto gde s
↧