iliti: pismo majci koja je ostavila svoje dete Iako možete pročitati da the chance (risk) of a healthy child dying or sustaining a severe injury as a result of anesthesia is less than the risk of traveling in a car to, teško da može da ima bilo kakav iole merljiv značaj za roditelja, dok pokušava vedro da ispriča priču o Beci i njegovoj maniji za kopanjem po nosu i istovremeno posmatra kako mu dete lagano obuzima sedativ – prizor, koji vas na momente izuje iz cipela i malo otreska o okolne, ni krive ni dužne zidove, a na momente ostavi tupim, izvuče sve zvuke iz okolnog prostora i strpa vas u vakum osećanja. I guši vas to, kao da stalno imate neku odvratnu knedlu u grlu. Dolaze da provere kako mu je, i on, šireći ruke pijano kaže: „Pa gde ste, bre ljudi!“, i svi počinjemo da se smejemo. Nastavljam priču o Beci, oni se nakon par minuta vraćaju. Vreme je. Prazni džepove, napominju da isto važi i za kreditne kartice, on ostavlja i papirne novčanice, uzima ga i odnosi. Kukavica sam i plačem. Pada mi na pamet,
↧