Nakon dugog razmišljanja menjam radne naslove bloga. Od: Mali životi (iliti: šta da radiš kad ti se razboli dete), pa preko: U Srbiji treba davati mito, došla sam do ovog - jer, u suštini, poruka moje priče i jeste to: bitka za bebe.Menjam i blog koji sam već napisala, zato što svrha priče ne treba da bude filtriranje mog besa kroz dobovanje po tastaturi, već, koliko god to smešno (čak i meni) zvučalo, nada da će neko nakon čitanja shvatiti da porodiljama u bolnici nije toliko bitan TV i dugme za poziv osoblja, koliko CTG koji radi. U mom slučaju, ispravan CTG bi osoblju stavio do znanja da IMAM kontrakcije.I počinjem od kraja i ne izvinjavam se na patetici. Ona je tu s predumišljajem.Plače. Anesteziolog govori sestri šta i koliko da ubrizga. On i dalje plače, ali malo tiše. Ja ga mazim po kosi i osećam kako više ne mogu da se suzdržim. Koliko god da mi pričaju da je sve u redu, da nema potrebe da plačem, te reči na mene ne ostavljaju nikakav sedativni efekat. Onda naglo ućuti, ručice mu se samo mlitavo okače
↧