Termin je zakazan za 9 45. Došli smo na red u 10 15, jer je neki čovek kasnio. Otvaramo vrata, ona bukvalno otima dete iz mojih ruku i užurbanim, malo nervoznim (što bi se moglo slobodno smatrati eufemizmom za: baš sam ispizdela što ste mi upali u pauzu) glasom saopštava da zatvorimo vrata. I tako mi ostanemo s'onu stranu.On malo plače, a onda se sve stišava.Nas dvoje stojimo u hodniku zabezeknuti. Moja prva reakcija je da udjem unutra, ali mi I kaže da je to možda tako dobro. Ja mu objašnjavam kako se to ipak tako ne radi i kako je ovo prvi put da se naše dete odvaja od nas i da ne želim da se plaši.Nakon nekih 10-ak minuta gdja somatoped(ica) otvara vrata, a moje dete me posmatra sa stolice i sprema se da zaplače. Ona uzima papire, nešto dopisuje i kaže kako ne bi ništa da komentariše pošto je ovo prvi put i onda prekida rečenicu da bi mu rekla da ne plače i da je već veliki (?). Ja ga uzimam, njemu se oči pune suzama, a ona dobacuje maramicu uz - Vidi, nigde suza! (a dve se već kotrljaju)Polako kuvam,
↧